No victim no crime (2)

Thank you Robert!
I see you are perfectly (well) informed about the historical facts and the reasons why the demonization of Serbs re-erupted and never stopped after the nineties of the 20th centuries.
As you have already said, one of the main reasons that Serbs are outlawed and convicted (in advance) for any possible evil in the world is the fact that Serbs were the victims of the most hideous crime ever committed on this planet (one of the most notorious WWII death camps - Jasenovac-Gradina), which was approved and consciously/purposely directed by the highest circles of the Catholic priesthood. Before the First World War Austro-Hungarian politicians and clergy announced they deadly anti-Serbian doctrine with slogan: Serbien muss sterbien (Serbia must die!; sterben). Yesterday is like today, and today will be like tomorrow - nothing will essentially change. Serbia was and will always be a boring blood-besprinkled sputum in the Westerner's throat, which should be coughed up and spat out once for all.

The other thing that aggravates Serbian position is the Serbian "Russian-like" appearance. Namely, in the mind of an average Western man the Serbs are surrogates for his obsessive "red-Russian" menace; something he has been frightened with since the day he was born. Psychologically It could be called a "change of motives" where the real but powerful enemy was substituted with a small (manifold weaker) imitation of the original adversary.

Beside the above "historically-conditioned pressures" Serbia is burdened with an additional and rather unforeseen exigency, which sprang directly out of the American contemporary anti-Muslim and "anti-terrorists" policy. Actually, USA is trying to convince the Middle East Muslims that Uncle Sam has nothing against the Muslim world in general; and the best example to prove such a stance is the Balkan. According to US administration, the Balkan Muslims are "moderate" and "civilized" people and they, unlike their Middle-Eastern "brothers", deserve any kind of Imperial help and sustenance. Finally, if you wish to help someone to obtain his freedom - i.e. if you intend to "liberate" him from an oppression - the first thing you must do is to locate and identify his "oppressor". To the Serbian misfortune, nobody in the Balkan region fits better for the role of an invented torturer as the Serbs do.

Dušan Vukotić

---

Dusan,
You are correct in your view that the West, in total, participated in the cover up of the Serbian Holocaust because at the time of the end of WWII Europe, political preferences were shifting massively towards socialism and the Soviets were held in high esteem for their central role in the defeat of Nazi Germany. The British who were the main architects of the cover up generally were not in favor of Catholicism, but the overwhelming threat of Soviet Socialism made partners out of former adversaries.
The British started their project for a unified anti Serb Yugoslavia in December 1941 when they sent Col. William Bailey to Canada to recruit Croatian communist for guerrilla war training and eventual insertion into Yugoslavia. So why do the British want to create a Croat communist force in Yugoslavia. Who would they fight - their most natural opponents would be the Serb Royalist (Mihailovic).
The British next send Bailey as liaison officer to Mahailovic and within a year Bailey is trying to organize the assassination of Mihailovic. As we say in the US - "the fix was in" It didn't matter what Mihailovic did or didn't do, he was doomed because the British knew he was a Serb patriot and would seek justice at war's end and that would expose the Catholic Church - game over.
Robert Oklejas

No victim no crime

Of course, we must appreciate the heroism of the English/British and American soldiers, especially at the end of the WW2 - after the so called "Overlord" operation (The Invasion of Normandy; June-August 1944). Nevertheless, there is a looming question would they have started that invasion if they hadn't been forced to do it, because the victorious Red Army advancing towards Berlin was well visible? It seems, we could say that the main reason why the Anglo-American forces were engaged into a full-scale war against Germany was a future division of the war booty. In that context, maybe we should consider separately the great deeds and prowess of the Anglo-American soldiers on one side and the "brave" decisions brought by their political elite on the other.

Personally, I would agree with the opinion that the Western politicians (not only British) tried to cover up the genocide (Jasenovac holocaust) that was committed against Serbs in the Nazi-puppet state of Croatia during the Second World War - under the direct supervision of the Catholic church and its highest clergy. Actually, the great part of the Western population is of the Catholic provenience and they couldn't admit that such an unspeakable crime occurred under the tutorship of the "most civilized" Western Society and "culturally superior" Western Christianity.

Even today, such hideous crime (indiscriminate and most savage killings of Serbs in Jasenovac; unmatched in human history) on the soil and in history of Europe threaten to become an unbearable burden for an average Westerner and could brand an "eternal" and indelible stigma across the "humanitarian" face of the whole Western World.

This WWII genocide of Serbs (the Jasenovac holocaust) could be the reason why the West was/is so eager to see Serbs wiped out from the map of Europe.
No victim no crime!

Dušan Vukotić
_____________________________

Sent: Monday, May 11, 2009 5:32:26 PM
Subject: RE: [srbija_medjusljivama] Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!

All,

If you live in the West as I do, the US, hardly any mention is ever made of Soviet contribution to the Allied victory and no mention whatsoever is ever made to the March 27th revolution in Serbia that according to German Chief of Staff Alfred Jodl cost Germany the war.

Now there was a big difference between the US under Roosevelt and Britain under Churchill. The US fought the war honestly while Britain according to Gen Eisenhower protected Germany Western flank by delaying D Day almost two years. . The British Empire only deserves credit for making the war inevitable by supporting Hitler’s rise to power.

The same is true for Yugosalvia. Roosevelt and the American were much more inclined to support Mihailovic while the British support for Tito was unqualified. The Brits needed to cover up the Serbian Holocaust in Croatia to save the Catholic Church for the Cold War which they were planning since late 1941and Tito was their creation to do that. It is time for Serbs to reexamine WWII from this prospective. At the time the Brits said we are supporting Tito because he is fighting the Germans, they were at the very same time were seeking a separate peace with Germany for a united front against the Soviets. Serb historians need to see the world as the Brits saw it in WWII. With the entry of the US in the war, the fate of Germany was sealed. The British could care less who was killing any Germans in Yugoslavia . What they wanted was a unified Yugosalvia under their puppet Tito who only could hold the country together by denying the Serbian Holocaust. With the unfortunate death of Roosevelt the British policy determined the course of the civil war in Yugoslavia .

The cover up of the Serbian Holocaust was and is the primary force beghind Western policy toward Serbia- to this day.

Robert Oklejas


lyubomir_gruyitch@yahoo.com; Robert Oklejas; zbucevac@afrodita.rcub.bg.ac.yu
Subject: Re: [srbija_medjusljivama] Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!



11 05 2009

(допуна)



Поштовани господине ГЛИШИЋУ,

Ваш чланак би имао необориву вредност да Вaш предлог да се изоставе англо-америчке заставе на прослави Дана Победе не значи да се тиме обара несумњива историјска вредност борбе англо-америчких храбрих и племенитих бораца и војсковођа из 2.гог Светског рата.

Никоме не може да буде теже него тим англо-америчким херојима што су англо-америчке власти окренуле своју политику и подвеле је под подршку васпостављању фашизма.

Англо-америчке заставе заслужују и морају да се виоре са заставама антифашистичких држава на Дан Победе, јер су то заставе држава које су биле, с СССРом, и Кином, и с француским, и као што написасте, с грчким, пољским и србским борцима, водеће у борби против фашизма. Ваш предлог да њихове заставе не буду с осталима на дан победе би била још једна победа растућег неофашизма.

Као што с правом протествујете против брисања Дана Победе увеђењем Дана Европе, тако и Ваш предлог за изостављањем застава Велике Британије и Сједињених Америчких Држава на прослави Дана Победе значи изопачавање Дана Победе.

Молим Вас да схватите ово еписмо као протест против омаловажавања неоспорног херојства војника и старешина из 2. Светског Рата, овог пута Велике Британије и Сједињених Америчких Држава.

С уважавањем,

Љубомир Т. ГРУЈИЋ





05 11 2009

(addition)



Dear Mr. GLISHITCH,

Your article would have had an untouchable value if youр suggestion to omit the Anglo-American flags during the celebration of the Victory Day had not meant to push down the

uncontestable historical value of the anti-fascist struggle and contribution of the Anglo-American brave and noble warriors and leaders from the II World War.

Nobody can suffer more than those Anglo-American soldiers and leaders from the II World War for the later politics of the Anglo-American Governments to support the reestablishment of fascism.

The Anglo-American flags deserve fully and must be together with the flags of antifascist states on the Victory Day, because they are the flags of the countries which, together with USSR, and China, with French, and, as you wrote, with Greek, Polish and Serb warriors, were the leaders in the struggle against fascism. Your proposition to omit their flags on the Victory Day would be one new victory of the increasing neofascism.

As you rightfully protest against the ignorance of the Victory Day by replacing it by the Europe Day, so your suggestion to omit the flags of Great Britain and of the United States of America at the celebration of the Victory Day means the degeneration of the Victory Day.

I kindly ask you to understand this email as a protest against the ignorance of the uncontestable heroism of soldiers and leaders of the II World War, in this case of Great Britain and of the United States of America .

Sincerely yours,

Lyubomir T. GRUYITCH



http://www.dverisrp ske.com/tekst/ 173862

Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!

Аутор: Владан Глишић, Објављено: 10. 05. 2009.

Штампај

| Пошаљи на маил

Англоамеричке заставе морају да изостану јер су они били лицемери који су омогућили читавој булументи нацистичких злочинаца да избегну заслужену казну после рата. Они су од нацистичких злочинаца направили своје савезнике у времену Хладног рата. И оно што их највише дисквалификује за прослављање Дана победе над фашизмом је чињеница да САД и В. Британија баштине и шире најмодернију верзију фашизма – НАТО пакт. Они убијају цивиле широм света, они муче политичке заточенике, они крше људска права ратних заробљеника, они организују концентрационе логоре, они уводе тоталитарни високотехнолошки надзор целог друштва и обесправљују своје грађане, они укидају суверенитет малих народа и окупирају читаве државе, они оружаном силом руше међународни правни поредак – њихови ће званичници једном бити на оптуженичкој клупи у неком новом Нирнбергу! Зато им није место на прослави Дана победе над фашизмом.

Јуче је Београд опет био место парадирања лажима и перфидног подметања измишљене историје као разлога за прославу.

Јуче се обележио 9. мај – Дан Европске уније који се притворно зове Дан Европе. У том знаку центар Београда су претворили у циркуску арену где су многобројне креатуре, стране и домаће, трудили да прикрију пун и прави смисао овог датума – Дана победе над фашизмом.

Много пре одлуке САД и Ватикана да треба направити одбрамбени бедем према совјетском продору у Европу – Европску Унију, сви слободарски народи и грађани Европе су овај датум прослављали као Дан победе над фашизмом. И не само временски, већ и вредносно, Дан победе над фашизмом је много значајнији од Дана ЕУ и прославе евроатлантских интеграција.

Потреба Европске уније и евроунијата да Дан победе над фашизмом прикажу као Дан Европе није случајна и има своје дубоке разлоге.

Наиме, гро европских држава није имао никакав или је имао врло безначајан допринос у сламању фашистичких Сила Осовине. Касније произведени митови о наводним „покретима отпора“ Холандије, Француске, Данске, Немачке, Француске, Аустрије само говоре о нивоу фрустрације који у односу према фашизму имају европски народи који су тај идеолошки концепт и осмислили и извезли широм света као аутентични европски производ.

Тек уласком Англо-америчких снага са Запада и Црвене армије са Истока у Европу, долази до сламања Хитлеровог „бастиона Европа“ и тек тада, данашњи носиоци ЕУ (и наводни баштиници антифашизма) почињу да организују некакав отпор дотадашњем окупатору а уствари почињу сарадњу са новим окупаторима. За разлику од ових лажних антифашиста, Срби пружају озбиљан оружани отпор фашизму у тренутку када је он на врхунцу своје моћи – у првим годинама Другог светског рата.

Срби, за разлику од многих данашњих европских фолираната који се бусају у своја антифашистичка прса, имају две озбиљне гериле које се са оружјем у рукама, у озбиљним војним формацијама, на озбиљним слободним територијама са ослобођеним селима и градовима, уз огромне жртве боре против нациста и фашиста. Поред Пољака, Грка и још неколико народа, Срби су једини аутентични антифашисти у Европи. Сви остали лажу и зато имају потребу да Даном Еворпе (читај Даном ЕУ) прикрију величанственост Дана победе над фашизмом. Сви њихови „покрети отпора“ нису били ништа друго него део обавештајне мреже британских служби, или глумљење некаквих ненасилних отпора… Док су Срби са оружјем у рукама (био као партизани, било као равногорци) гинули у борби против фашиста, дотле су народи који су данас најважнији Европљани подржавали Силе Осовине, слали „крсташе“ против Црвене армије и пред крај рата мало сервисирали шпијунску мрежу англоамеричких снага.

Зато су данас тако лако спремни Србе да оптуже за непостојећи фашизам. Ми смо сведоци да су они лагали, да су они цео Други светски рат провели у топлом загрљају фашизма док је над нама спровођен геноцид због спремности да се фашизму супротставимо.

Зато данас заставу ЕУ треба спустити на пола копља, зато данас треба истаћи српске заставе – партизанске и равногорске – заједно са заставом Црвене армије и Руске федерације, јер су то малобројне аутентично антифашистичке заставе на европском континенту!

Англоамеричке заставе морају да изостану јер су они били лицемери који су омогућили читавој булументи нацистичких злочинаца да избегну заслужену казну после рата. Они су од нацистичких злочинаца направили своје савезнике у времену Хладног рата. И оно што их највише дисквалификује за прослављање Дана победе над фашизмом је чињеница да САД и В. Британија баштине и шире најмодернију верзију фашизма – НАТО пакт. Они убијају цивиле широм света, они муче политичке заточенике, они крше људска права ратних заробљеника, они организују концентрационе логоре, они уводе тоталитарни високотехнолошки надзор целог друштва и обесправљују своје грађане, они укидају суверенитет малих народа и окупирају читаве државе, они оружаном силом руше међународни правни поредак – њихови ће званичници једном бити на оптуженичкој клупи у неком новом Нирнбергу! Зато им није место на прослави Дана победе над фашизмом.

Зато ни слугерањској Европској унији није место на прослави Дана победе над фашизмом јер као што су њене чланице послушно лизале чизме Хитлеровом фашизму тако данас исто то раде и НАТО фашистима. Зато данас Срби треба да славе Дан победе над фашизмом, а да са гађењем окрену главу од оних који славе Дан Европе – уствари Дан Европске уније и НАТО окупације.

Јуче је мала група храбрих Срба на Тргу Републике у Београду прославила Дан победе над фашизмом, док су остали – сарадници окупатора и старих и нових фашизама, славили Дан Европе – Дан ЕУ. Оне малобројне – праве антифашисте препознаћете по ленти Светог Георгија којом ће бити окићени исто као и многобројни руски антифашисти које та Лента подсећа на Дан победе над фашизмом и који данас у Москви величанствено прослављају дан када је словенска антифашистичка Црвена армија сломила кичму европском фашистичком пројекту.

Shackled Cattle

But let us imagine that the original meaning was less definite, perhaps “large quadruped” or the like (the meaning “donkey” of the Armenian reflex is worthy of notice in this context).

Or might it be more definite? For instance, why not something like ‘hoof’? Is hoof related to coffin? An unusual question, isn’t it? How this sounds to you, crazy, foolish, silly… naive?

But, let us first see what the earliest history of hoof might be? According to Pokorny that word comes from the PIE root *kāpho-/ *k^ō̆pho-. Is the German word Huf (hoof) related to Skr. śapha- (hoof, claw) and Serbian šapa (paw; Russ. лапа; Cz. tlapa ‘paw’)? Vasmer says (following the Kluge’s earlier conclusion: …dass an russ. ‘kopát’ angeschlossen werden kann) that Slavic kopito (hoof) comes from the verb kopati (dig, shovel). Can it be accepted as an unshakable truth?

Is Slavic kopati related to German klopfen (to beat, nock, clap; Serb. klepati and lupati ‘beat’, ’strike’,‘clap’, ‘pound’, ‘throb’)?

Let us try to go a step further. What if English coin (OFr coigne, Lat. cuneus ‘wedge’) is related to Slavic kovati (to coin, hammer, forge; Russ. ковать, Cz. kovat) and klin (quoin, wedge, bolt, nail)? Greek κόπτω (to hammer, beat, strike) also belongs to the same sort of IE words.

Is the Serbian verb čupati (pluck, tear out, pull out) in any relation with English chop? What Serbian čupav (tufted) and čuperak/ćuba (tuft) have to do with the above-mentioned words? Of course, Serbian čupav tufted) is not directly related to the Serbian verb čupati (pluck), but both words are derived from the same root, or from the same basis.

Could we grasp that Serbian stopalo (sole; Russ. ступня) and taban (sole) are related to šapa (paw; Cz. tlapa, Russ. lapa) and dlan (Pol. dłoń; Russ.ладонь*; OSl длань)?

Are we able to understand the “unusual” relation between Latin solea (sole; cf. Gr. σανδάλιον; Aeol. σάμβαλον!) and solum (bottom, ground, soil), on one side, and the “connection” among Serbo-Slavic taban (sole), dlan (palm, flat of the hand), šapa (paw; from šlapa/tlapa), dolina (valley, dingle, dale) and zemlja (earth, soil) on the other?

Might the Greek word ἵππος (horse. mare) be derived from the above mentioned κόπτω or κοπτός (pounded, forged; κόπτε δὲ δεσμούς ‘to forge fetters’)? Is horseshoe a kind of fetter? Compare Slavic okov (fetter) and podkov (horseshoe; pod-okov, literally ‘under-fetter’; Serb. pot-kovica, from pod okov; Cz. pod-kova ‘horsehoe’, kovat ‘forge’, koval ‘forged’; Russ.ковать ‘hammer, forge’, подкова ‘horseshoe’, Pol. pod-kowa ‘horseshoe’, wy-klepywać ‘hammer out’).

English chain is derived from Latin catena (fetter). Although it is difficult to prove, it is quite possible that catena comes from Latin capto, similar to the Serbian verbs okovati, hvatati (catch) and German heften (to tack, staple); German Haft (arrest, jail) is the word equal to Serbian haps/ana (arrest, jail); cf. Ger. ver-haften (to arrest) = Serb. hapsiti (to arrest); also Haft (haft, handle) = Serb. hvat (handle, haft). I suppose I do not need to explain that the German adjective gefesselt (enchained, bounded) is the same word as Serbian uvezan/svezan (bounded, tied; Serb. s-veza-li su ga ‘they tied him up’).

Starting from the “more definite” we are now (unwillingly) pushed back to the David’s “less definite”. Comparing Latin asinus, Gothic asilus with the OSl осьлъ (Cz. osel; Pol. оsiоɫ, Sorb. wоsоɫ) it would probably be possible to imagine ("reconstruct") the PIE ur-word for that horse’s cousin; it could be something similar to *ha-hin-lu-s or even *ha-gni-(b)lu-s. In Serbian, donkey is also called tovar (load, cargo), because donkey is well known draught animal.

Animals, cabalus and asilus, apeared to be related to the PIE "root" for animal.(*ane-). Although it doesn’t look like that, Latin and Slavic general word for animal are derived from the same basis. Caballus is nothing else but animal and Latin animal is related to Slavic životinja (animal) in the same way as čelovek (man) and galava (head) are related to human and head (OE heafod). One of the arguments that animal sounded once as g/khanibal is the Breton word aneval (animal; cf. Lith. gyvulys and Latv. dzīvnieks); also Greek words ζώων, ζωικός, ζωώδης (animal) seems to be very close to Slavic životnoe, životinjsko, živinsko, živina (animal).

The main problem here is to "reconcile" two different meanings, kovati (coin) and živeti (live) and to understand which one of these two was used as a name for horse (equus = okovan/okovat/hvat/uhvaćen/Haft ‘fettered’ or življenje ‘living’, živo(l)tinja ‘animal’. In some cases is absolutely impossible to determine the way of evolution of a certain word although we know exactly the basis from which that word began its “journey".

For instance, Gothic asilus sounds very close to Greek ἀσυλαι̂ος (asylum). Asilus in asylum! :-) Let us first see why the Greeks used the same word for ‘letters’ as the Serbs did: slova = συλλαβαί (letters, syllable). There are two possibilities in Serbian. One is that the word ’slovo’ (letter, word; OSl слово) is related to ’slava’ (glory, celebration; OSl слава; Gr. κλέος ‘fame’, ‘glory’; see Vasmer p. 3,673) and the Slavic verbs sliti, slivati (pour off; amalgamate, merge, cast), izlivati (pour out), which is indirectly related to iz-lagati/iz-ložiti (to tell, speak; Gr. λόγος) via the verb iz-linuti (pour out; from iz-lignuti). Maybe, it would be interesting to mention that Greek verb αγάλλομαι (to exult, glory, jubilate) sounds almost the same as Serbian galama (noise, uproar; cf. Gr. γλώσσα tongue, language; Serb. glas voice). The other possibility iz that Greek and Serbian slova (letters) are mutually connected by the way how the letters were casted (Serb. iz-liti, iz-livati) from lead (Serb. olovo; from liti, livati ‘pour’, ‘cast’; livid color is in fact the color of lead). The simillar could have happened to the English word letter in relation to lead (metal) if the word lead is a cognate of Latin fluito (to flow; from PIE *plou-d-).

Greek σῡλη means “right of seizure", “right of reprisal” and it might be compared to the Serbian nouns sila (force, power), silina (intesity) and the adjective silan (mighty, vehement, terrific). Similar as in Serbian, the Greek language has the word συλλείβω “collect by streaming", which is equal to Serbian sliv (confluence) and the verb slivati/slijevati se (to flow; novac se sliva “the money flows in").

Above mention “right of reprisal” or “right of seizure” is a “right to use the force” (Serb. sila ‘force’); also σύλλεκτος ‘gathered’, Serbian slagati (to gather, pile up). In reality, Serbian sila (force), Greek σύλησις (spoiling, plundering) and Serbian silovanje (violation, raping) are the words with the clear association to the river flowing or the river flooding. As we can see, the both languages, Greek and Serbian, used the “flowing of water” (Serb. slivanje “pouring"; Greek συλλείβω “collect by stream", “flow together") to name the letters (Gr. συλλαβαί; Serb. slova) and to describe a violent behavior (Serb, silovanje, sila; Greek σύλησις, σῡλη).

Now it becomes clear that ‘asylum’ is a place were the use of force (Serb. sila) is forbidden (α-̓συλαι̂ος without violence). Most of the Greek and Serbian words used the same basis, but usually it is very difficult to detect. For instance, who would say that Greek συγκλειστός (shut up) is the same word as Serbian zaključati (lock up, shut)? Above mentioned Serbian silovanje (violence), prisiljavanje (forcing, compulsion) or siljenje (forcing) are in fact just one form of sudden movement, similar to the Serbian verb kuljanje/suljanje/sukljanje (gushing; kuljati to spout, gush) and kuljanje comes from kobeljanje (rolling about; Eng. hobble) => gibanje (movement, motion, stir). Namely, it seems that all idea about life and movement is originally connected to the movement of clouds (Serb. oblak; from gnoblak => hoblak).

There is a “byname” for donkey in Serbian - sivonja - and that word (just like caballus) goes back to “animal” (Serb. životinja, živina); i.e. to the above mentioned kobeljanje/gibanje or življenje (gibati ‘move’ = živeti ‘live’). In order to understand this logic of “living” (gi-b-lenie => ži-v-lenie; Lith. gyvuoti) the Serbian word ugibati (to die, perish, expire; Lith. keipti) could be of a great help. Ugibati/ugi(b)nuti (die) is an antonym to živeti (live). Slavic konj (horse, OSl конь), from the proto Slavic *kobnь (Vasmer, p. 2316), and kobila (mare) are cognates to Latin caballus (pack-horse).

The diminutive of the word osel (donkey) is oslić and it rhymes with poslić (a small job). It is hard to tell if Serbian posao has anything in common with English business (busy; OE bisig). In Serbian, posao is probably related to the verb slušati (hear) and poslušati (obey; Russ. послушаться); hence the Slavic words sluga/posluga (servant; OSl слоуга; Cz. sluha, služebna; Gr. κλύω to hear; κέκλυτέ μευ “hear from me", analogous to Serbian saslušajte me “hear me", “listen to me").

Although it is evident that ass/donkey is a man’s servant his name appeared to have nothing to do with his “servile” behavior. The name osel/Esel is most probably derived from the PIE root *stol-b- wherefrom we obtained the words like Slavic stub/stolb (OSl стлъпъ column, pillar, pole), Eng. stubborn, stub, stupid (OE stybb), Serb. tupav, zatupljen; dialect. zatupit (stupid). Now we can understand that osel/Esel is a “stupid animal", an ass that was named like that in accordance with his stupidity. One of the key evidences for such an assumption is Russian word остолоп (ostolop; gawk, chump), also known as ослоп (metatheses ostolp => oslopt; oslo-p “fool, idiot"; Vasmer, p. 3,161).

What about the Latin word equus -i (horse)? Is it related to caballus (pack-horse)? Is the phonetic similarity between word equus, equi- (horse) and aqua- (water) just a product of pure coincidence? If we compare Serbian adjectives uhvaćen (captured, arrested, caught) and ukvašen (soaked, wet) we can suppose that the verb uhvatiti shifted to ukvasiti in accordance with the Serbian syntagn “uhvatila ga kiša” (caught by rain). Even the noun kiša (rain) appears as to be derived from ‘kvašenje’ (wetting, soaking)? Is Latin capto related to aqua and equus in the same way as the Serbian verbs hapsiti (arrest) and hapiti (take. seize) are related to hvatati (catch), kobila (mare), konj (horse; from *kobnь) and possible to kvasiti (soak, wet)?

What about the history of the words like Slavic skot/skotin/stoka (cattle, animal) and Gothic skatts (money), German Schatz (jewelry), OFries sket (money, cattle)? Does English catlle really originate from Latin caput? Why not from Latin capio or habeo or Gemanic haban/habt? What is the relation (if any) among words capio, habeo, haben, imanje and caput, heafod, golova, kefalos, globe etc.?

Finally, let me try to answer the question I postulated in the beginning of this “essay” about the origin of “equally-aqueous-equus-as/s-caballus". :-) Is it not interesting that coffin also has the meaning “the horny part of a horse’s hoof” (Slavic kopyto)? In Serbian kofa is bucket (kofa from kabao, kabal, kablica bucket, pail) and coffin is kovčeg (box, chest, trunk) and it appeared to be related to the noun kovanje (forging, coining, mintage) as well as to kovač (blacksmith) and to kopča (buckle, fastener, clutch, clasp, fibula). Maybe, this is a good enough evidence that kopyto (hoof) is related to kovati (forge) and okovati (shackle); hence possible Serbian govedo (cattle), from okovati (shackle; dial. okovato ’shackled); okovato govedo “shackled cattle”?

Mafijaški parlament

Парламентарна мафија
 

Упанцирени сателити

Ових неколико последњих година наслушали смо се свакојаких партијско-предизборних обећања, почев од "отварања нових радних места", преко "борбе против корупције и криминала", па све до "кандидатуре" за место подворника пред вратима разједињене Европске уније. Истина, било је ту и оних обећања, које су они које би народ "изабрао" и "дао" им власт, барем привидно, покушавали да испуне. Сетимо се само силних "мафија", које су некакви изасланици "милосрдног анђели правде", с чарапама на главама, хапсили уз рефлекторе, камере и справе за ноћно осматрање: дуванска, царинска, друмска, просветна, фудбалска, гасна, коначно, и полицијска... Могло би се чак рећи, да једно време у Србији ниједан лопов није могао бити сигуран да га неће стићи рука правде, осим ако није уз себе имао владин "панцир" или "сателит".
 
Приватизација стечаја

Једино се, ваљда, још нису стекли услови за хапшење стечајне мафије (под диригентском палицом приватних агената из Агенција за приватизације), у чије се џепове, не њиховом кривицом, стекло више пара него што је то успело да се прилије у касе свих осталих (горе побројаних и, приде, непобројаних) мафија ђутуре. Председник државе је, негде у септембру прошле године, доказујући своју елиот-несовску оданост "борби против разбојништва", као и несаломиву прврженост "основним принципима правде и права", изашао пред своју партију и отворено признао, да је "корупција у Србији постала начин живота". Тада је председник Србије "одлучно" наговестио да ће најпре помести двориште испред своје ДС куће, те да ће се позабавити и другим странкама, пошто се и тамо налази "извор корупције".

Визија иза решетака
 
Наравно, како то иначе обично бива, говор страначког лидера тада је пропраћен френетичним аплаузом чланства, на који је овај "загонетно" одговорио: "Нисам сигуран да баш сви треба да се радују овој мојој реченици у ДС-у и осталим странкама". И заиста, није прошло дуго, у затвору се нашао један од чланова Главног одбора ДС - градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић. Многи су у Демократској странци (али и у "демократској" Србији) били затечени таквом врстом борбе против, сада "новоформиране" грађевинске мафије, на чијем "челу" се нашао, нико други до један од најцењенијих функционера ДС и човек, који је само годину дана раније, добио награду "Градоначелник с визијом", као тадашњи најбољи лидер локалне самоуправе. Иоле информисани грађанин Србије, у часу хапшења "најбољег међу једнаким", логично је могао да очекује да ће барем деведесет посто градоначелника и председника општина бити такође стрпани иза решетака.

Хрватска веза

Данас постаје јасно да се Кнежевићу не суди ни за какву крађу, јер је пљачка у држави Србији одавно легалан "посао" оних који су на или близу власти. Једноставно, на Кнежевићеву несрећу, прорадила је "хрватска веза", пошто је Зрењанин већ прилично дуго у чељустима "аустро-угарске" економске "визије", коју здушно надгледају хрватски тајкуни и српски Хрвати. Заправо, у Зрењанину се све зна: Кнежевићу је "робију" напаковао нико други, до његов "најбољи" партијски "друг, Предраг Гргић, звани Грга. Опет, иако то сви знају, никоме не пада на памет да то јавно каже, те да дође под удар тог "српско-хрватског" моћника. Пуне три године, Предраг Гргић је провео у Загребу, где је прошао специјалну обуку хрватских служби, да би се одонуд вратио 2004. године и преузео једну од тренутно најважнијих функција у Извршном већу АП Војводине - где је задужен за област регионалне и међународне сарадње. Ако томе додамо да је покрајински секретар Покрајинског секретаријата за "међународне односе" Ивана Дулић-Марковић (као и Предраг хрватски кадар), тада постаје јасно да су "вањски односи" Војводине (која се на званичном сајту војвођанског government-a већ именује као "европски регион"; читај аустроугарски), потпуно самостални у односу на државу Србију.

Господар из сенке

Заправо, заточење првог човека зрењанинске општине, Горана Кнежевића, својеврсно је упозорење преосталим "српским кадровима", како у Зрењанину тако и у целој Војводини, каква ће их судбина задесити, уколико покушају и да помисле да се супроставе интересима државе Хрватске. Када знамо да Предраг Гргић и Ивана Дулић Марковић имају несумњиву срчану подршку председника Републике Србије, тада постаје јасно, због чега се и сам Кнежевић, из затвора, не усуђује да јасно укаже прстом на онога због кога је уклоњен са политичке сцене. Заправо, Кнежевић се још нада, да ће, кад малакса "хрватска" јарост, ипак успети да се избави из тамнице и, на неки начин, настави своју политичку каријеру. Јасно је, да је миг за хапшење Кнежевића дошао директно из Републике Хрватске, јер је њихова инфилтрација у економске и политичке токове северне српске покрајине све снажнија; то јесте, утамничењем Горана Кнежевића, који је годинама уназад био један од два-три водећа политичара у Војводини и чија је популарност могла само да расте, Хрватска је показала да је њен "намјештеник", "штовани" господин Гргић, сада неприкосновени господар у Војводини.

Подмићени од србо-кољача

На овом месту, можда ће се неко упитати, како је могуће (ако је све горе речено истина), да на такве активности нама непријатељске државе Хрватске не реагује нико из Београда, ниједан Србин који се тамо налази на власти, да ћуте посланици у српском парламенту, те да, ка крају крајева, о томе озбиљније не проговори српска штампа? Зар је могуће да је сва Србија пала на колена пред хрватском политичко-економском кнутом и пред оним ко је главни заступник хрватских интереса у Србији, а који је тренутно, на српску жалост, и српски (или пре хрватско-српски) председник. Несхватљиво је да су се српски политичари, сви до једног, продали онима који су у прошлом веку пола Срба поклали а пола протерали са територије, на којој су данас формирали нову НДХ. Како објаснити да они Срби, који се налазе на местима са којих би могли да остваре одређен утицај на освешћивање српске политике и српског народа у целини, ништа не предузимају, иако су им сви детаљи око преузимања Војводине од стране Хрватске морали бити познати. На горња питања постоји само један могући одговор, а тај је, да су се политичари Срби продали, неко за веће неко за мање своте новца.

Арчибалдова истина

Данас се најбоље може видети оно што је некада о српским политичарима говорио велики пријатељ Срба - Арчибалд Рајс! Наиме Арчибалд је приметио да српски политичари (а донекле и интелектуалци) посматрају свој род с крајњим презиром. Ево шта он каже у чувеном чланку "Чујте Срби!": "Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је "штићеник" политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу." Изгледа да се ништа није променило од тог доба, када нас је Арчибалд тако немилосрдно, а опет, тако добронамерно "(из)грдио". Данас смо, захваљујући "прозору у свет", сви ми сведоци једног неописивог бешчашћа у српском парламенту, какво, вероватно, ни сам Рајс није могао да замисли. И заиста, да ли је тај осведочени пријатељ Срба могао да претпостави да ће Срби, само за дизање руку, моћи да инкасирају читавих два милиона евра? Или, можда нису у питању милиони, већ некаква "тричава" сума од неколико стотина хиљада "еврића"? Свеједно. Јасно је да је "најпатриотскија" српска странка, СРС, догурала дотле, да је спремна да "испуњава жеље" и да "пева" било коју "песму", само ако јој се добро плати.

Душа у ђубрету

Ко год је пред крај 2008. године пратио заседање парламента, морао је, и да није ни хтео, да примети како су на завршним сесијама "радикали" срдачно ћаскали са онима на њиховој десној страни. Гледаоци су били збуњени, јер нису могли да верују да су се "шешељевци" и "тадићевци" толико слизали, као да су род најрођенији. Као да до јуче једни друге нису називали издајницима и проданим душама, као да им је идеологија иста, као да нема ничега на белом свету што би те две партије, једну "леву" и једну "десну", могло раздвојити или сукобити. А државотворност, интерес народа, национална идеја, очување Косова и Метохије у оквирима Србије, борба против криминала и корупције, заустављање депопулације и повећање наталитета, радна места са и без мотки? Кришто? Опет "брат" Хрват, ко би други? Но добро, за њега је јасно. Није никакво чудо да он "леши" себи непријатељску државу, као што никакво изненађене не би требало да буде када нам сутра Борис, Предраг и Ивана, и Хрватска држава, тако запапре чорбу, да будемо принуђени да се селимо и из Војводине. Хрвати добро знају, одреши кесу и плати Србину, и он ће самом себи да гради вешала. Заправо, наши политичари верују да они нису рођени за страдање, барем не док још има њихових сународника, које ће бацати као храну у ждрело незаситој Медузи. Вратимо се још једном Арчију и чујмо шта нам је он давно поручио:
"Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша."

---

Српска Зора Бела

Назад у Аустро-Угарску

Назад у Аустро-Угарску


(По)крадена и покројена покрајина

На управо окончаном (из)ванредном конгресу Лиге социал-демократа Војводине (ЛСВ), малтене једногласно, Ненад Чанак је, као једини кандидат, (ре)изабран на место председника те партије. Рекло би се да није случајно то што Чанак својом појавом (психофизички) личи на Јосипа Броза; мада је почео да шепа у доста млађем узрасту него што је то био случај с оновременим "сином (и оцем) свих наших 'братских' народа и народности". Овог пута, Чанак је одлучио да се врати на политичку сцену Србије у "великом стилу" и без "длаке на језику", баш онако како је то пре неко туце година (по)чинио у "освит-у" српске "слободе" и нове "демократске (на)мисли". С модерно-ново(на)сађеном "Вудроу Вилсон" главом, по Брозовом об(ез)личју, Ненад Чанак је уверљивији и полетнији него икада раније. Јасније него икада раније, Чанак је "поручио" народу Војводине (будућим сито-ухрањеним "Војвођанима"), да Војводина није Србија и да то никада неће ни бити. По Чанку, Војводина је "украдена" земља, а украо ју је, нико други, до Србин (Геџа), с ону страну Саве и Дунава.

Варка Жуте греде

Чини се, на овом месту би се могла повући паралела између онога што се донедавно догађало у Црној Гори (Српској Спарти) и активности једног тамошњег политичког "зеца", Славка Перовића, који је деценијама уназад водио партију сличног акронима - ЛСЦГ (Либерални савез Црне Горе). Наиме, Перовићева улога у Црној Гори, баш као и данашња Чанкова у Војводини, била је да непрестано подгрејава нетрпељивост према Србима и Србији и да тиме створи оне предуслове, који ће на крају довести до отцепљења те "савезне" републике. Такође је занимљиво да су поменути Перовић и његова ЛСЦГ имали подршку веома малог броја гласача у Црној Гори, баш онако, како је то данас случај са војвођанском "Вудроу" ЛСВ филијалом, која, ако би самостално изашла на изборе, сигурно не би успела да пређе цензус и уђе у Парламент Србије, а највероватније ни у Скупшину Војводине. Као што знамо, у Црној Гори, Славко Перовић и ЛСЦГ су "трчали" док су имали снаге, да би потом "штафету" црногорске "суверености" преузели они, који су својевремно, "догађањем народа", на Жутој греди ударали печат на "бесмртно братство" Србије и "српске" Црне Горе.

Жута линија српског растакања

Једно, рекло би се, логично питање могло би да уследи у овом часу. Заправо, ако су улоге Славка Перовића и Ненада Чанка конципиране на исти начин, тада би се могло очекивати да, ускоро, "штафетна палица" вовођанске самодовољности буде предата у руке онима који су боље "утренирани" и чији је дах (дух) инспиративнији или конспиративнији на "спирометру" српске испране памети. Јасно је да Војводина данас нема боље "мустре" црногорској ДПС (Демократска партија социјалиста) него што је то српски ДПС (Демократска партија + Социјалисти). Ипак, такав српски ДПС, за разлику од црногорског ДПС-а, који се простирао само на територији републике Црне. Горе, није, како би се то могло очекивати, стациониран само на тлу Војводине, већ је дубоко "инфилтриран" на највећем делу ове, још увек важеће државе Србије, укључујући и једно парче окупираног Косова и Метохије. Оно што је некада у Црној Гори лукаво подвучено "жутом (тројанском) гредом", софистицирано се, већ годинама подвлачи "жутом линијом" српског обезглављивања, не само у двема српским покрајинама (Косово и Метохија и Војводина), него и на целом подручју за које се данас верује да је још под контролом власти из Београда.

Уставом уместо законом

На поменутом конгресу ЛСВ-а, Чанак је затражио да се приступи новом писању Устава Србије, који ће омогућити да Војводина има суверену (извршну, судску и законодавну) власт на својој територији. Осим поменутог, Чанак још једино тражи да Војводина има "право на власништво и изворне приходе". Да се Власи не досете, лидер ЛСВ-а се данас одриче некада главног циља у статуту те партије, познатог по синтагми "Република Војводина". Наравно, за тим више и нема потребе, јер, након што се испуне услови из његовог "ултиматума" Србији, Војводина неће бити република - биће суверена држава! По предлогу новог статута Војводине, та српска покрајина је већ "добила" свог председника, своју владу и своју "Војвођанску" академију "знаности". Чанку је јасно да би се такав "државни статус" Војводине боље чувао и даље јачао, ако би се њен положај учврстио уставном регулативом, уместо некаквог помоћног, пратећег закона, чија важност не би била "трајног" карактера. Вероватно су центри светске моћи, који стоје иза Ненада Чанка или чији је главни сатрап у Воводини Ненад Чанак, проценили да би се у овом часу могло кренути далеко агресивније у "освајање" душа у северној српској покрајини.

Игра именима

У ствари, пројекат Војводина - независна држава (НДВ), одавно се, већ годинама у назад, спроводи на простору Војводине. На пример, у банатским школама, па и онима у којима уче само српска деца, службени печати су исписани, поред српског, на мађарском, румунском и словачком језику. У селу Лукићеву, које се налази на домак Зрењанина, пре отприлике месец дана, на сеоској амбуланти осванула је нова табла, исписана на сва четири "службена" језика у Банатском округу. На делу табле, који се обраћа мађарској мањини (које, узгред речено, у Лукићеву уопште нема, јер у том насељу живе искључиво Срби), стоји обавештење да се у дотичној згради налази сеоска амбуланта, те да се село зове Szigmondfalva (Жигмондово село) и да се оно налази на територији општине Nagybecskerek varos (града Велики Бечкерек). Зачудо, румунска и словачка мањина се ипак одлучила да не мења својевољно називе места, не само Лукићева, него и Лазарева (на мађарском је то данас Lázárföld; нем. Lazarfeld), Книћанина (мађ. Rezsőháza; у преводу нешто попут "кућа на страни", нем. Rudolfsgnad, по аустријском принцу Рудолфу, сину цара Франца Јозефа).

Жигмондизација Зигмунда

Осионост или, да будемо блажи, неувиђавност мађарских реваншиста се свакако може разумети. Они деценијама сањају дан када ће се Угарска обновити и засијати старим сјајем. Ипак, тешко је схватљиво да Срби на такве активности "хортијеваца" гледају или незаинтересовано или чак са симпатијама, јер је ту реч о српској судбини на северу Србије. Чињеница је да данашња српска "демократска" власт потпомаже афирмацију оних мањинских "вредности", које директно иду на штету већинског српског народа. Поменута табла на амбулантама српских села у Банату, где се на мађарском језику противуставно мењају називи насељених места, пример је крајњег немара и неодговорности српских власти према властитој судбини и историјском трајању на просторима данашње Аутономне покрајине Војводине. Да би се схватила величина безобзирности српских власти и мађарске националне мањине, у случајевима мењања имена насељених места на мађарском језику, илустроваћемо то примером поменутог села Лукићева, које је једно време носило име немачког великаша Зигмунда (не Жигмонда) Еделсбахера (нем. Sigmund Edelsbacher). Наиме, у том селу су пре Другог светског рата живели Немци (Фолксдојчери) и они су га звали Зигмундфелд (Sigmund-feld, Зигмундово поље), а не Жигмондфолво (Жигмондово село; Szigmond-falva), како то данас, остварујући своје великомађарске политичке циљеве, а удружени са српском актуелном власти, покушавају (фалсификатом историјских чињеница) да обману јавност у Србији али и у Европи.

ДПС губилиште

То исто село (Лукићево, Зигмундфелд), звало се у XVII, XVIII и првом делу XX века Мартиница, а његови први мештани (по Катастигу Пећке патријаршије из 1660 и 1666) били су Срби, да би се крајем XVIII века у том истом месту, одлуком Аустроугарске царевине, почело с насељавањем Немаца, највећим делом оних који су због одређених прекршаја раније одговарали пред аустријским законом и судом. Новопридошли "фолкс-осуђеници" су временом истиснули староседеоце (Србе), тако да је у Лукићеву, пре почетка Другог светског рата, живиела само једна или, евентуално, две српске породице. Дакле, историја овог банатског села, како видимо, нема баш никакве везе с Мађарима. У њему Мађари никада нису живели, нити је Банатом управљала Угарска власт, јер је тај простор био директно потчињен Аустријском двору. Без обзира на све наведене чињенице, мађарска мањина у Војводини не преза ни од каквих нискости нити, пак, подлости, да би искривила слику о "мађарском трајању" на северу Србије, а Србе приказала као "придошлице", "дошље" или "дођоше", како то партијски ЛСВ другови уобичавају да кажу. Једини који су у датом случају покваренији и подлији од "хортијевих кохорти" и ЛСВ "зечје" партије, јесу горе-поменути ДПС жуто-линијаши (Демократе + Социјалисти), који су за новац спремни да главу Србије ставе на пањ. И то не само да је тамо ставе, већ и да свом својом снагом замахну џелатском секиром.

Српска Зора Бела

Сецесија Војводине

Поштоване грађанке и грађани

По Шандору Егерешију, председнику Скупштине АП војводине, тренутно би далеко важније било да Народна скупштина, до краја ове године, да сагласност на нови Статут (читај, Устав; види радну верзију од 20. новембра 2008.) северне српске покрајине, него да се "бакће" усвајањем новог буџета. Поред Савеза војвођанских Мађара (СВМ), огласила се и Лига социалдемократа Војводине (ЛСВ), која са своје стране додаје, да Статут "не сме више да чека" ратификацију у српском парламенту, јер би Народна Скупштина требало да покаже "поштовање" према "грађанима и грађанкама" Војводине.  Наравно, да би се психолошки притисак одржао, то јесте, да би грађани Србије прихватили нови Статут Војводине (нови Устав Војводине) као "готову ствар", нико "озбиљан" и не помиње могућност да поменути Статут (Устав) не добије сагласност српског парламента. Још пре месец дана, након што је нови Статут Војводине (Устав Војводине) усвојен у Скупштини Војводине, Бојан Пајтић, Председник Извршног већа Војводине, наговестио је да би "било неморално" да Скупштина Србије не да сагласност на војвођански Статут (Устав), ваљда због тога, што је у изради тог сецесионистичког акта, главну реч водила највећа (владајућа) партија у Србији - Демократска странка!

Средњоевропска монархија

Горе поменути господин Егереши, након усвајања Статута (Устава) у Скупштини Војводине, изјавио је да су посланици одлучили да је Војводина "аутономна покрајина грађанки и грађана у саставу Србије и саставни део јединственог цивилизацијског простора Средње Европе". Иста квалификација, како можемо видети, стоји и у преамбули новог војвођанског Статута (Устава), где дословно пише "Аутономна Покрајина Војводина у оквиру Републике Србије представља саставни  део  јединственог  културног, цивилизацијског и географског простора Средње Европе." Овде се намеће логично питање, због чега су "писци" новог војвођанског Статута (Устава) сместили будућу "европску регију", звану Војводина, у сужени европски контекст, то јесте, зашто су је ограничили на "нејасни" простор Средње Европе. Заправо, шта је то Средња Европа и које земље припадају том географском појму? Да ли Србија припада  (или је припадала) Средњој Европи? Колико знамо, Средња Европа је исти онај простор који је некада покривала Аустроугарска монархија (царевина). Служећи се сличном силогистиком, из онога што пише у самом почетку новог војвођанског Статута (Устава), следи недвосмислен закључак: Војводина се (тренутно) налази у оквирима Србије, али, она је, уствари, неотуђиви део Средње Европе (читај, Аустроугарске).

Пред(кон)федерално испирање мозга

Шандор Егереши (СВМ), човек који има кључну улогу у спровођењу "средњоевропске еманципације" Војводине, објашњава збуњеним Србима и "самосвесним грађанима и грађанкама" северне српске покрајине, да поменути Статут (Устав) ни једном реченицом не долази у конфликт са Уставом Србије, а да "они који коментаришу да је то сецесија и сепаратизам нису свесни шта говоре". Да би све то поткрепио "очигледним" примерима, он помиње некакве "европске самоуправне концепте" — федерални у Немачкој, предфедерални у Италији и асиметрични у Шпанији — ни не покушаваући да сличну "аутономију" пронађе у Средњој Европи, према којој је нови Статут (Устав) Војводине тако "срдачно" оријентисан. Наравно, Егереши нам не каже, најпре, да је Немачка конституисана од 16 савезних (федералних) држава (а не покрајина; Länder), и да те државе, у суштини, имају далеко мања овлашћења, него што је то случај са данас важећом аутономијом Војводине из 1991. године. На пример, немачка држава (не аутономна покрајина!) Баварска је имала дводомни парламент, а данас јој је остао само Landtag (Скупштина Баварске). Та иста Баварска, по немачком Уставу, може да одлучује само о питањима везаним за културу и образовање, док је обавезна да у свему другом спроводи федералне немачке законе. У Италији (Егерешијева "предфедерална аутономија", са којом он упоређује аутономију Војводине), ситуација је сасвим другачија, јер се њихове аутономије однеосе на италијанске просторе у којима националне мањине чине већину. Специфична су подручја Сицилије и Сардиније, италијанских земаља, где се становници најчешће изјашњавају као Сицилијанци или Сардињани, који углавном говоре, поред италијанског (службеног) језика, и свој сицилијански или сардинијски. Судећи по Сицилији, то италијанско острво има више елемената државности (Краљевство Сицилија) него што је то био случај са Црном Гором, која је, као савезна (доцније конфедерална) држава, била у саставу СРЈ (зато се данас у Црној Гори убрзано ради на формирању измишљеног "црногорског" језика).

Савезна аутономија

Српска актуелна власт упорно и бездушно злоупотребљава синтагму "европски региони", покушавајући да подметне просечном грађанину Србије једну лажну слику такозване "регионализације". Права истина је да су региони Европе, уствари, суверене земље (Немачка, Шведска, Данска, Бугарска, Србија итд.), а да једини изузетак од таквог правила чине Фарска острва (Дански протекторат; где живе Фарани који говоре фарски језик), Косово и Војводина (покрајине у саставу Србије; Косово већ као протекторат НАТО савеза или САД). Да би се схватило о каквој се безочној превари ту ради, довољно је рећи, да чак ни државе у Савезној републици Немачкој, не спадају у европске регионе у оном смислу под којим то подразумева западни свет. Заправо, у ужем смислу речи, и на западу постоје подручја (географско-културне целине), слична негдашњим срезовима и окрузима у Србији, али то нема никакве узајамне везе ни са аутономијама ни са савезним државама.

Чанколизно утишавање

Чини се да су српски опозициони политичари (онај мали број, коме није свеједно шта ће се десити са Србијом, ако их уопште има), сасвим заборавили да је бивши комунистички кадровик, Ненад Чанак, 2006. године, уместо у Комитет, отишао на шестомесечно "школовање" на позив вашингтонског "Вудроу Вилсон" центра. Тамо је добио инструкције да мало улакша са својим активностима на одвајању Војводине од Србије, а већ пре тога саветован је да се остави познате "лигашке" крилатице из деведесетих, која је, како се сећамо и ако се сећамо, гласила — "Војводина Република". Заправо, стратегија САД, у датом случају, била је, да се питање Војводине не потеже, пре него што се "реши" статус Косова и Метохије. Друга ствар због које је Чанак "утишао" јесте чињеница да би он требало да ускоро буде (одмах након претпостављеног усвајања Статута у парламенту Србије) устоличен на место председника Војводине (први пут у историји те српске покрајине). Са друге стране, место премијера (председника владе) Војводине, вероватно ће припасти главној владајућој партији у Војводини — Демократској странци и њеној војвођанској "перјаници", Бојану Пајтићу.

Добросуседско (само)богаљење

Творци сепаратистичког Статута (Устава) Војводине, кренули су од претпоставке да можда функција председника АП Војводине неће моћи да "прође" тако лако у овом часу, те су предвидели да све, Статутом (Уставом) дефинисане дужности председника, на себе преузме председник Скупштине АП Војводине. Наравно, форма не би ту била до краја јасна, али суштински гледано, Војводина би и у једном и у другом случају имала свог председника.  Уосталом, сачекаће се "боља времена", у којима ће Војводина постати федерална јединица Републике Србије, да би, коначно, дошло до њеног осамостаљења, слично ономе што се својевремено десило у Црној Гори. Сасвим убогаљеној Србији остаће само да се пред светом, стидљиво и шапатом, "хвали" својим несумњивим  "демократским потенцијалом" и спремношћу на "добросуседске односе" са још једном државом, која је рођена из њене властите, напола иструлеле утробе.  Када се пажљивије погледају дужности председника Војводине, које су предвиђене новим Статутом (Уставом), видеће се да председник АП Војводине има исте дужности и овлашћења, какве има и председник Републике Србије:
- представља Аутономну покрајину Војводину у земљи и иностранству,
- указом проглашава покрајинске нормативне одлуке, у складу Статутом,
-  предлаже  Скупштини  Аутономне  Покрајине  Војводине  кандидата  за председника  Покрајинске  владе,  пошто  саслуша  мишљење  представника изабраних изборних листа,
-  додељујуе признања и одликовања,
- расписује изборе за Скупштину Аутономне Покрајине (алтернатива: ако се изостави  ова  надлежност  изборе  би  расписивао  председник  Скупштине Аутономне Покрајине),
-  врши  и  друге  послове  одређене  Статутом  и  покрајинском  нормативном
одлуком.

Аутономни држављани

Супротно Уставу Србије који јасно каже да је Србија "држава српског народа и свих грађана који у њој живе", Статут (Устав) Војводине наглашава да "Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Буњевци,  Русини  и   Роми,  као  и  други  бројчано мањи народи и  националне заједнице које у њој традиционално живе,  равноправни су и конститутивни."  Дакле, док на једној страни један историјски констутиван народ (Српски), бива протеран и из живота и из Устава Републике Хрватске, на другој страни, усред Србије, конститутивним народом ће се прогласити и некакав усамљени, "новопечени" држављанин Србије — Кинез, Конгоанац, Папуанац, Тунгузијац. Сама "костутитивност" сваког држављанина (још увек Србије, а не Војводине), није била довољна вајним војвођанским "статуто-творцима" (уставотворцима), па су, за сваки случај додали да "Аутономна  покрајина  може  обезбедити  додатна  и  допунска  права,  односно поставити  виши  степен  заштите  права  припадника  народа  и  националних заједница  које  представљају  бројчану  мањину  у  укупном  становништву аутономне покрајине." Овде се, како видимо, оперише појмом "становништва АП Војводине", мада није јасно, на који се начин може дефинисати то "укупно становништво"? Наиме, сваки становник (држављанин) из било којег дела Србије, може да промени пребивалиште и настани се на простору АП Војводине, још увек, без икакве посебне процедуре.  Судећи по свему осталом, што се може наћи у новом Статуту (Уставу), поменуто "укупно становништво" има јасно изражену тенденцију да постане "укупно војвођанско становништво", са "аутономним држављанством". Можда у овом часу некоме сличне паралеле изгледају апсурдно, али читава конструкција новог Статута (Устава) Војводине неодољиво подсећа на "некад виђену" српску катаклизму, произашлу из несхватљиве српске индоленције, немара и, рекло би се, сулуде незаинтересованости за српских власти за судбину властите земље и народа.

(Анти)Српска Војводина

Војвођански "уставотворац" је отишао толико далеко, да је предвидео да Војводина може да се самостално задужује, да може за закључује међународне споразуме у складу са својим надлежностима, те да има своја представништва у иностранству "ради промоције и унапређења својих туристичких, привредних, културних, научних и образовних капацитета." Намера  Савеза војвођанских Мађара (која се може разумети са аспекта мађарског реваншизма), уопште није за чуђење. Природно је да ће они учинити све што је у њиховој моћи, да некако врате Војводину у њихово "средњоевропско окриље" (Аустроугарско царство). Ипак, далеко је теже разумети самоубилачку политику српских странака, пре свега Демократске, али и Лиге социладемократа Војводине, које су сву своју политичку активност и снагу ставили у службу Хабсбурга. Зачудо, када састављачи Статута (Устава) Војводине помињу "вековне тежње 'грађана и грађанки' Војводине на посебност", они игноришу те исте "хабсбурговце" којима служе. Заправо, не пада им на памет да је Војводина добила аутономију (истина краткотрајну) у оквиру Аустроугарске царевине, под називом "Српско Војводство"; то јесте, 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, проглашено је Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема. Доцније, царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао средиште Војводства Србије и Тамишког Баната. Поменутим статутоклепцима (уставоклепцима), очигледно, није одговарала истина, пошто је јасно да Војводина никада није била некакав "израз вековне политичке борбе и права грађана и грађанки Аутономне Покрајине Војводине на аутономију и заштиту посебности" било којег другог народа сем српског. Војводина је била српска аутономија у области Хабзбуршког царства, а њеним присаједињењем Србији, на Великој скупштини 1918. у Новом Саду, престала је било каква потреба за аутономијом, пошто је ту српски народ остварио своје вековне тежње.

---

Srpska Zora Bela

МСП: Србија пред још једним изгубљеним спором?

http://vukotic.atspace.com/msp.htm
У марту 2006. године, аутор ових редова је писао о томе које судије су биле надлежне да донесу одлуку у спору који је у то време вођен пред Међународним судом правде у Хагу, по тужби Федерације БиХ против Србије и Црне Горе. Међународни суд правде чини 15 судија, од којих се једна трећина мења (бира) сваке треће године. У суштини, оно веће које је судило у спору ФБиХ против Србије, није се значајније изменило, сем што је у своје редове примило неколико нових чланова, од којих је, вероватно, најзанимљивији и најконтраверзнији Кристофер Гринвуд, који је заговорник да је, тзв. "хуманитарна интервенција" против Србије (1999), била у складу са нормама међународног права. Тај новопечени судија МСП, такође је познат по томе што је констатовао да је рат против Ирака "легално вођен", и то, "у складу са до тада донесеним резолуцијама УН". Дакле, могли бисмо закључити да ће МСП овог пута бити још мање наклоњен Србији, него што је то био у случају спора са ФБиХ.

Одбрану Србије у спору против ФБиХ заступали су Тибор Варади (који се и данас налази на челу тима српске одбране) и Радослав Стојановић. Овај други (Стојановић), познат је по лакомислености и бројним "гафовима" који су дебело коштали Србију и српски народ. Најчувенија је она изјава, у којој је Стојановић тупаво (или срачунато) тврдио, да је "можда било појединаца (међу Србима), који су имали намеру да униште муслимански народ". Тибор Варади (професор централно-европског универзитета у Будимпешти), сигурно је човек од великог правног искуства, за разлику од поменутог Стојановића, веома је интелигентан, али, он је ипак човек који више ради за интересе српских непријатеља него за интерес Србије. Познато је да је он "духовни отац" свих новијих иницијатива које су се у последњих деценију две појављивале међу војвођанским Мађарима, укључујући "културну/персоналну", па и некакву врсту недоречене територијалне аутономије.

Заправо, несхватљиво је да је др. Тибор Варади, након праве катаклизме коју је Србија доживела у процесу ФБиХ vs. Србија, и даље остао на челу српског правног тима, који ће Србију заступати у случају сличне хрватске тужбе. Такође се тешко може разумети српско наивно веровање да је Србија у поменутом процесу против БиХ изашла као "победник", јер, ето, није осуђена за "геноцид" и неће бити принуђена тда плаћа ратну штету. Чињеница је да се народ у Србији врло лако могао преварити (дезинформисати) поводом поменуте пресуде МСП. Србија је дуго били "бомбардована" наводном опасношћу, да би се могло десити да плаћа ратне репарације држави БиХ, које су се мериле милијардама долара (десетинама па чак и стотинама). Када је, коначно, Србија, пресудом МСП, оглашена кривом, што "није покушала да спречи геноцид у Сребреници", али без икаквих даљих казнених мера (јер се "саучешће Србије у геноциду" није могло доказати), народу у Србији је пао камен са срца, тако да је чињеница, да је Међународни суд правде пресудио, "да се у БиХ догодио злочин геноцида над муслиманима, у рејону Сребренице", једноставно "промакла" оку шире јавности у Србији.

Тако се догодило да један тежак пораз Варадијевог тима за "одбрану", буде приказан у Србији, малтене, као једна величанствена победа. Срби су ликовали, не видећи да оно на чему стоје није победничко постоље, већ да је то пањ, који "међународна заједница" (без народа!) намерава да измакне испод српских ногу, на давно (за Србе) припремљеним вешалима. Крајње импликације такве МСП пресуде су јасне: Србија није крива за геноцид, али Срби јесу; Србија није геноцидна држава, али Срби јесу геноцидан народ, који се мора подвргнути озбиљном процесу денацификације. У србији, пак, спроводи се једна тиха "дресура" усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија. Непостојећа, а свеопште владајућа "међународна заједница", добро зна, да је најсавршенији (најчистији и најневинији) злочин онај у коме успете да своју жртву натерате да сама себи одузме живот.

А да Срби не виде ни штрик спуштен с вешала ни џелатски пањ испод својих ногу, показује и чињеница, да је српски тим за одбрану, под Варадијевом управом (мај 2008), на прелиминарном саслушању поводом хрватске тужбе против Србије, као главни аргумент потегао добро знану комунистичку причу усташко-четничке "уравниловке". Наиме, српска (по свему малоумна) одбрана састојала се у томе, што су тврдили да у последњем рату на данашњој међународно признатој територији Републике Хрватске није било геноцида, али да су обе стране, и хрватска и српска, чиниле "злочине", те да су и Срби и Хрвати били "једнако жртве таквог сукоба". Уз све то, Србија је нудила Хрватској вансудски договор, наводно, у жељи да "(при)помогне" развој добросуседских односа и да убрза "Европске интеграције" Србије (али и осталих балканских земаља), чиме је само могла додатно да "увери свет" у некакву своју "кривицу".

Као што је познато, у ранијем периоду, српске неодговорне власти су повукле раније тужбе против Хрватске, ФБиХ и НАТО-а. Таквој неодговорној одлуци српских политичара највише је кумовао проф. Војин Димитријевић, који је од 2001. године судија ad hoc Међународног суда правде и члан Сталног арбитражног суда у Хагу. Заправо, Војин Димитријевић је човек уз чију помоћ су НАТО земље артикулисале своје интересе у Србији. Следећи антисрпску политику, Димитријевић је пресудно утицао на повлачење поменутих српских тужби против Хрватске и ФБиХ. Тај човек је зла коб Србије. Чини се да је у јавности мало познато да се тај исти Војин Димитријевић, професор међународног права, који је имао и има кључну улогу у досадашњем и будућем комадању и планираном уништењу Србије, данас налази на месту саветника председника Србије, Бориса Тадића, где је задужен за правна питања.

Нека је Србији Бог на помоћи!